Lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či u gra­du pod Tre­bje­som bi­li su u pri­li­ci da u Grad­skoj ku­ći pri­su­stvu­ju pro­mo­ci­ji knji­ge „No­mad”, Sne­ža­ne Ra­do­ji­čić, pro­fe­so­ri­ce svjet­ske i ju­žno­slo­ven­skih knji­žev­no­sti.
Ra­do­ji­či­će­va je tom pri­li­kom is­ta­kla da je uvi­jek vo­lje­la da pi­še, te da je sa 25 go­di­na ob­ja­vi­la pr­vu knji­gu pro­ze, ka­da je po­bi­je­di­la na kon­kur­su Ma­ti­ce srp­ske, a tek de­set go­di­na ka­sni­je ob­ja­vi­la je i dru­gu knji­gu.
– On­da sam se jed­ne ve­če­ri, pred kraj 2009. go­di­ne, sje­ti­la sa­vje­ta oca da tre­ba da sli­je­dim svo­je sno­ve. To me je po­ra­zi­lo jer mi je tre­ba­lo vre­me­na da se pri­sje­tim šta je bio moj san. A sa­nja­la sam da pi­šem i da ži­vim slo­bod­no, sve ono što je bi­lo su­prot­no od mog ta­da­šnjeg ži­vo­ta. Shva­ti­la sam da je po­sled­nja šan­sa da to pro­mi­je­nim. Pre­ko li­ste za ugo­šća­va­nje ci­klo­put­ni­ka ugo­šća­va­la sam ne­ke put­ni­ke iz Evro­pe ka­da su pro­la­zi­li kroz Be­o­grad i u raz­go­vo­ri­ma sa nji­ma pr­vi put sam po­če­la da raz­mi­šljam ka­ko bih i sa­ma vo­lje­la da odem na du­go pu­to­va­nje bi­ci­klom. Po­sto­ja­la su dva pro­ble­ma – ne mo­gu da pu­tu­jem sa­ma i ne­mam nov­ca za put oko svi­je­ta. Ras­pro­da­la sam sve, osim sta­na ko­ji ren­ti­ram, a pre­ko in­ter­ne­ta sam upo­zna­la part­ne­ra iz Ame­ri­ke. Po­če­li smo da se do­pi­su­je­mo, do­pa­li smo se jed­no dru­go­me, pre­šli na skajp i u mar­tu 2011. oti­šli smo na dvo­ne­djelj­nu test-tu­ru na Si­ci­li­ji. To je bi­lo uspje­šno i kao tu­ra i u emo­tiv­nom smi­slu. Me­đu­tim, osta­vio me po­slije osam mje­se­ci pu­to­va­nja. Mo­ja na­mje­ra je bi­la da pu­tu­jem dvi­je-tri go­di­ne, pre­đem 40 hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra, na­pra­vim krug oko svi­je­ta, na­pi­šem knji­gu i po­sta­nem po­zna­ta. Me­đu­tim, pu­to­va­nja su mi ušla pod ko­žu i ne že­lim vi­še da se vra­tim. Za ovih pet go­di­na pre­šla sam pre­ko 45 hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra, pre­šla sa­mo dva kon­ti­nen­ta, Evro­pu i Azi­ju. Sta­la sam u ju­go­i­stoč­noj Ki­ni gdje se vra­ćam i oda­kle na­mje­ra­vam da idem za Ju­žnu Ko­re­ju, Ja­pan, Taj­land, Fi­li­pi­ne. Na­kon to­ga bih vo­lje­la da odem za Austra­li­ju i No­vi Ze­land, a za­tim za La­tin­sku Ame­ri­ku – ka­že Ra­do­ji­čić.
Ona na­gla­ša­va da je, iako je no­mad u du­ši, po­ne­kad po­treb­no ne­gdje i da sta­ne.
– Pr­vi put sam sta­la u Kam­bo­dži, gdje sam osta­la tri mje­se­ca, za­tim u Ne­pa­lu šest, Ba­li­ju, ta­ko­đe tri mje­se­ca, Vi­jet­na­mu, šest mje­se­ci, gdje sam i na­pi­sa­la knji­gu No­mad I. no­vo za­u­sta­vlja­nje bi­će u Fi­li­pi­ni­ma gdje na­mje­ra­vam da na­pi­šem knji­gu No­mad II.
Od 25. do 42. go­di­ne na­pi­sa­la sam sa­mo dvi­je knji­ge, a u po­sled­njih nekoliko go­di­na pet knji­ga. Pr­va knji­ga je avan­tu­ri­stič­ko pu­to­pi­sni lju­bav­ni ro­man „Za­ko­trlj­jaj me oko sve­ta” u ko­me sam pi­sa­la o osmo­mje­seč­nom pu­to­va­nju sa part­ne­rom, o po­ku­ša­ju dvo­je lju­di ko­ji se je­dva i po­zna­ju i ko­ji do­la­ze iz dvi­je sa­svim dru­ga­či­je sre­di­ne, dva raz­li­či­ta kul­tu­ro­lo­ška svi­je­ta, ko­ji pu­tu­ju u eks­trem­nim uslo­vi­ma da us­po­sta­ve ka­kvu ta­kvu ve­zu.
„No­mad” se vre­men­ski na­do­ve­zu­je na ta pu­to­va­nja, pra­ti de­ša­va­nja na­kon ras­ki­da. U knji­zi se na­la­zi pet­na­e­stak pri­ča u ko­ji­ma su opi­sa­ni raz­li­či­ti lju­di, si­tu­a­ci­je, su­sre­ti, i knji­ga je ma­nje lič­na od pr­ve. Tre­ća knji­ga je dnev­nič­ki pu­to­pis „Pre­ko Hi­ma­la­ja i Go­bi­ja”, a na­pi­sa­la sam i dva pri­ruč­ni­ka – za kam­po­va­nje i pu­to­va­nje bi­ci­klom.
Pri­je ovog obi­la­ska gra­do­va po Bal­ka­nu na FB-u sam spro­ve­la an­ke­tu o če­mu bi lju­di vo­lje­li da slu­ša­ju. Iza­bra­li su naj­ka­te­go­ri­je. Naj­go­sto­lju­blji­vi­ja ze­mlja u ko­ju sam bi­la je Tur­ska gdje sam bi­la dva mje­se­ca, sa­ma. Sva is­ku­stva ko­ja no­sim iz te ze­mlje su po­zi­tiv­na. Iako sam pre­ma toj ze­mlji ima­la pu­no pred­ra­su­da za­hva­lju­ju­ći bo­rav­ku ta­mo shva­ti­la sam da je svi­jet mno­go bo­lje mje­sto ne­go što me­di­ji že­le da vje­ru­je­mo i da su lju­di svu­da isti. Pri­ča­la ka­ko je ta­mo do­bi­la bes­plat­nu ho­tel­sku so­bu, ka­ko ju je do­če­kao gra­do­na­čel­nik, pri­re­di­li joj is­pra­ćaj i obez­bi­je­di­li prat­nju, ka­ko su joj tri se­stre da­le ključ od vi­ken­di­ce, ka­ko je iz Tur­ske iz­re­ka sva­kog go­sta tri da­na do­sta – ka­že Ra­do­ji­čić.
Ona na­gla­ša­va da je najmje­sto za ži­vot Ba­li ko­ji je pre­pun hin­du­i­stič­kih hra­mo­va i ko­ji se mo­že pre­pe­da­la­ti za je­dan dan.
– Ni­gdje ni­je­sam vi­dje­la ta­ko eg­zo­tič­no mje­sto kao Ba­li. Bi­la sam u Ubu­du, umjet­nič­kom cen­tru Ba­li­ja ko­ji je po­stao po­znat na­kon fil­ma i knji­ge „Je­di, mo­li, vo­li”. Lju­di su lju­ba­zni, ma­da su ma­lo pre­za­si­će­ni od tu­ri­sta. Na Ba­li­ju se na­la­ze dvi­je od de­set naj­po­zna­ti­jih pla­ža na svi­je­tu za sur­fe­re. Ta­mo sam bi­la tri mje­se­ca i po­no­vo bih se vra­ti­la ta­mo da ži­vim. Najgrad je Sin­ga­pur. Ono što me pri­vu­klo su ze­le­ne po­vr­ši­ne u tom gra­du. Ta­mo po­sto­ji ar­hi­tek­ton­ski za­kon da su pri­li­kom grad­nje no­vog kvar­ta oba­ve­zni da pro­jek­tu­ju par­ko­ve i oko 40 od­sto se od­no­si na ze­le­ne po­vr­ši­ne. Kod njih je ja­ko raz­vi­je­na eko­lo­ška svi­jest a ze­le­ne po­vr­ši­ne, kao uosta­lom i grad, u slu­žbi su lju­di.
Naj spo­me­nik je u Kam­bo­dži – Ang­kor, naj­ve­ći kom­pleks hin­du­i­stič­kih hra­mo­va. Da biste pre­pje­ša­či­li či­tav kom­pleks mo­ra­te da pro­đe­te 20 km. Na vr­hun­cu, a on je bio naj­moć­ni­ji u 12. vi­je­ku, ta­mo je ži­vje­lo mi­li­on sta­nov­ni­ka. Tre­ba­lo je da An­dže­li­na Džo­li kao La­ra Kroft tu sni­mi po­pu­lar­ni film „Tomb Raj­der” pa da Ang­kor uđe u udž­be­ni­ke isto­ri­je umjet­no­sti.
Pro­mo­ci­ju knji­ge su or­ga­ni­zo­va­li Kul­tur­ni cen­tar PUNKT uz po­dr­šku Bi­ci­klo.me i JU Na­rod­na bi­bli­o­te­ka „Nje­goš” Nik­šić.
L.N.


Naj­te­že je bi­lo u Ki­ni

Sne­ža­na Ra­do­ji­čić ka­že da joj je naj­te­že bi­lo u Ki­ni i da je ta­mo osje­ti­la da je da­le­ko od ku­će.
– Ki­na mi je bi­la naj­ne­pri­stu­pač­ni­ja zbog je­zič­ke ba­ri­je­re, pot­pu­no dru­ga­či­je kul­tu­re i na­či­na raz­mi­šlja­nja, zbog stra­ha da se ne iz­gu­bi obraz, jer ne smi­ju da ka­žu ne, ne znam, da po­ka­žu ne­ga­tiv­nu re­ak­ci­ju. Po­što ne ra­zu­mi­ju ka­da ih ne­što pi­tam da ne bi iz­gu­bi­li obraz ili po­bjeg­nu ili me ig­no­ri­šu, ili se smi­ju. U Ki­ni sva­ko ra­di sa­mo svoj po­sao i ta­mo je si­stem ure­đen, ne­ma im­pro­vi­za­ci­je, što je do­bro za ži­vot, ali ne i za put­ni­ke.
Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti tur­sku oblast Ka­pa­do­ki­ju, gdje ima pre­ko 40 hi­lja­da raz­li­či­tih ob­li­ka ka­me­na ko­ji su do­bi­li na­ziv vi­le­njač­ki dim­nja­ci, i pre­ko sto­ti­nu pod­zem­nih gra­do­va. Ne­ću za­bo­ra­vi­ti ni moj pod­vig – hi­ma­laj­sku tu­ru. Bi­la sam pr­va oso­ba sa Bal­ka­na ko­ja je bi­ci­klom pre­šla hi­ma­laj­ski pre­voj na 5.416 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. Naj­te­že što sam pre­ži­vje­la je pu­sti­nja Go­bi. Naj­eg­zo­tič­ni­ji obi­čaj je u Sin­ga­pu­ru, pro­sla­va hin­du­i­stič­kog fe­sti­va­la Ta­i­pu­sam ko­ji se odr­ža­va u fe­bru­a­ru ka­da se sla­vi ro­đe­nje bo­ga Mu­ru­ga­na. Mu­škar­ci pri­no­se žr­tvu i no­se ma­ske ko­je su te­ške 40 do 50 ki­lo­gra­ma a ko­je dr­že me­tal­ne igle ko­je se pro­vla­če kroz ko­žu, ne osta­vlja­ju­ći krv, a ne­ki na le­đi­ma sta­vlja­ju ku­ke ko­ji­ma vu­ku te­ške pred­me­te – ka­že Ra­do­ji­čić.